Да се подсетимо, 13. децембра 1806. године српски устаници су на јуриш, после двогодишње опсаде, заузели Београдску варош.

Устаници су тада напали турску војну посаду из четири правца и четири капије:

Током заузимања Стамбол-капије живот је изгубио грочански командант, хајдучки војвода Васа Чарапић.

Узун Мирко Апостоловић и Конда Бимбаша су напали Сава-капију, Карађорђе и кнез Сима Марковић су кренули на Варош-капију, док су Видин-капију освајали Станоје Главаш и Вуле Илић Коларац.

Читава два века касније, о славном ослобођењу Београда остаје историјска епизода немерљивог националног значаја. Предање о Чарапићевој смрти, притом, неизоставна је појединост те епизоде, док се и данас на месту његове погибије налази споменик Васи Чарапићу.

Наредбу за изградњу издао је краљ Петар I Kарађорђевић године 1910. године , а одужили су му се и Београђани: Васиним именом прозвали су улицу од београдског Kалемегдана до Народног позоришта и споменика кнезу Михаилу. Такође, и становници данашње Гроцке у својој лепој вароши баштине улицу која се зове по овом славном Грочанину.

Тако су се споменик и улица у центру престонице нашли у непосредној близини, смештајући сагу о славном војсковођи у срце Старог града. Притом, војводску традицију наставио је Васин син Илија, поставши својевремено првим управитељем Београда. Од породице што презиме дугује обичној чарапи, до личности којој је јунаштво донело надимак Змај од Авале, војвода Чарапић оправдао је своје место не само у повести престонице, већ и целе Kнежевине Србије.

 

Године 1930. Одбор за подизање споменика у Београду по први пут предлаже да се подигне јавни споменик као сећање на Васу Чарапића. Тек након Другог светског рата долази до реализације споменика Васи Чарапићу у Београду. Споменик је подигнут 1951. године, на скверу испред Ратничког дома (данашњи Дома Војске Србије), као рад истакнутог аутора, академског вајара Радете Станковића.