"РАНЧИЋЕВА КУЋА – па људи, то је кућа која путује, а стоји, тајну носи, а поноси се да је открију и разгласе све о њој. Крије само ’ситнице’, на пример два века постојања, четири деценије културне намене и често по догађајима које организује и приказује изгледа као да је ушће Дунава у Дунав неки безобални. Породица Ранчић ту је стицала не само дисциплину да преживи већ и како и тачно шта да остави да се о њој у њој прича, тако што ће величати савременике и свевременике наше, њихове, јунаке сваког доба доброг. Шта би данас била београдска околина, нејасно је колико и шта је данас Београд и/или било који други град у свету. Ето, рецимо, да ова кућа припада вароши којој је Београд близу, померите перспективу и већ сте у центру. Она је ту улицу две од Цркве у Гроцкој и зна где се Дунав и Дунав срећу.

О свему овоме говори дипломирани историчар уметности и кустос – Зорица Атић. Видела сам кроз које она прозоре види свет и још прецизније она то ушће навигира да прођу реке те две сретнуте и реке људи кроз двориште и кућу. То је ушће сусрета времена.
Двориште опасано радошћу неговане баште и парка, а варошка кућа дичи се сталном поставком и актуелним променадама уметности које низ и уз дунав шаље непрестано.
У празничне дане отвара сва врата, права градска кућа зна да чека, ту је, говори много, а никоме не смета. Лепотица народног градитељства налакћена на прозор времена чека овако сигурно још бар два века – Ранчићева кућа...", пише Данијела Марковић.

Колумна се може прочитати на порталу медијског водича MediaSfera ОВДЕ.