Да ли знамо у довољној мери и да ли смо освестили значење тих често коришћених израза попут "култура сећања", истакла је директорка установе Зорица Атић поздрављајући у име домаћина присутне.

Поставило се неизбежно питање на чему је наше сећање утемељено, и како негујемо сопствену (не)културу сећања? Да ли смо своје појединачно и заједничко сећање на Јајинце, Шумарице, Драгинац, Стари Брод, Јасеновац, Крагујевац и многа друга губилишта наших предака из Другог светског рата успоставили на стереотипима, или пак на познавању историјских чињеница и контекста?

Колико знамо, и да ли подлежемо селективном читању историјских чињеница? Истовремено, какав је наш однос према меморијалним целинама, стратиштима и губилиштима из периода Другог светског рата? Нека су од питања којима се бавио овај несвакидашњи диван у простору Ранчићеве куће, заштићеног културног добра који такође сведочи о прохујалим вековима.

 

Овај чаробни амбијент варошког дома Србије потиче из друге половине 18. века, и такође је део културе сећања и колективног идентитета српског народа као здање народног градитељства и прави материјални документ.

Историчар је подсетио да култура сећања, односно памћења, није намењена продубљивању сукоба, већ спознаји, и да народ који не познаје своју прошлост не може имати будућност.

Једна од тема је била и неадекватна терминологија, јер се у Србији стратишта називају спомен-парковима, уместо спомен музејима, спомен подручјима и слично, што такође није случајно и део је бремена културе заборава прошлости...

Имамо не обавезу, већ право да се сећамо, закључио је.