На данашњи дан, 28. јануара 1812. године, рођен је Илија Гарашанин, велики српски државник и без сумње једна од најважнијих личности Србије у новијој историји. Илија Гарашанин је оставио великог трага у друштвеном, политичком и културном животу Србије и Београда, а успомена на овог великана наше историје се на посебан начин негује у Гроцкој крај Дунава, где је живео и где је и преминуо.

Успомену на овог великог човека наше историје у Гроцкој чувају једна образовна, и једна културна установа - основна школа, као и библиотека носе име Илије Гарашанина, у знак сећања на његову подршку просветном и културном животу варошице.

То чини и спомен-биста која је, веровали или не, јединствена - једина је у читавој Србији.

Илији Гарашанину је само у Гроцкој подигнут споменик, који се налази на истакнутом месту, у парку на улазу у чувену Грочанску чаршију, наспрам цркве Св. Тројице и ОШ „Илија Гарашанин“.

Бронзана биста је рад познатог вајара Николе Коке Јанковића и негује сећање на Илију Гарашанина и стару Гроцку.

Однедавно се укупној култури сећања придружила и улица у Гроцкој, која је понела његово име, а од пре коју годину то чини и улица у ширем центру престонице, која се пре тога звала Георги Димитрова. Овај велики и знаменити човек наше историје умро је 1874. године у Гроцкој. Скромно је сахрањен у порти старе грочанске цркве, да би касније посмртни остаци били премештени на Ново гробље, у Алеју великана.

Зашто је Илија Гарашанин знаменита личност Гроцке?

Попут већине градова и варошица у Србији, и Гроцка је свој убрзани економски и друштвени развој започела тек коначним ослобoђењем од Турака. Најзначајнији и најзаслужнији појединац, водећи државник Србије XIX века, човек који је допринео развитку и напретку живота у Гроцкој, али и читавој Србији, био је Илија Гарашанин.

Породица Гарашанин, односно Савић, доселила се почетком XIX века у Гроцку из села Гараши код Аранђеловца, када је Илијином оцу, Милутину Хаџи-Савићу, кнез Милош Обреновић у име заслуга поклонио имање у Гроцкој. Године 1837. кнез Милош Обреновић је младог Илију Гарашанина (1812-1874) узео у државну службу и поставио за цариника у селу Вишњици на Дунаву, на самој граници тадашње Гроцке. Касније истакнута личност међу Уставобранитељима, а потом министар унутрашњих послова кнеза Александра Карађорђевића, радио је на напретку и стабилности Србије. Организовао је чиновничку службу која је одржавала ред у земљи, био је одговоран за војску, полицију, саобраћај и образовање, као и за цивилно становништво. Организовао је и поштанску службу, отворио је прву пољопривредну школу у Србији, војну академију и фабрику оружја. Настојао је да се унапреди сточни фонд, и инсистирао је на изградњи важних саобраћајница кроз Србију.

У спољној политици имао је врло широке погледе и био је први југословенски државник међу Србима, сматрајући да само једна велика југословенска држава може одржати своју самосталност и избећи зависност, како од Русије тако и од Аустрије. Саставио је опсежан план за спољњу и унутрашњу политику Србије познат као „Начертаније“, у коме је описао ослобођење свих Срба и Јужних Словена од турске и аустријске власти, и њихово уједињење под окриљем српске владајуће династије. Овај план је 1918. године у потпуности остварен формирањем Југославије.За време његовога министровања, решено је градско питање, и турски гарнизони напустили су све тврђаве које су држали у Србији.

Последње године свога живота Гарашанин је провео удаљен од политике, на свом имању у Гроцкој. 

Илија Гарашанин и његова породица живели су од парног млина који су подигли у Гроцкој, чиме су значајно поспешили трговину и развој варошице. Породица Гарашанин је у Гроцкој основала библиотеку, помагала цркву и постојећу државну школу доводећи учитеље и обезбеђујући учила. Између осталог, Илија Гарашанин је омогућио изградњу чврстих путева од Гроцке ка околним местима.

За већину људи тог времена, име Илије Гарашанина значило је поштовање реда и закона. Био је човек од принципа, непристрасан и правичан. Интересе државе и свог народа стављао је изнад свега, тако да човека таквог „кова“ какав је био Гарашанин, никакве породичне нити пријатељске везе нису могле да натерају да иде против своје свести и уверења.

Због свог укупног деловања и карактера, често је називан и српским Бизмарком...

текст и фото: З. Атић