Стиже нова мала прича о културним добрима и знаменитим личностима Гроцке. Наше "мале приче" су замишљене као вид едукативне дигиталне разоноде, али и допуна знања о културном благу окружења у коме живимо.

ИЛИЈА ГАРАШАНИН, знаменита личност Гроцке и Србије

Илија Гарашанин је велики српски државник и једна од веома важних и знаменитих личности Србије у новијој историји.

Успомену на овог великог човека наше историје у Гроцкој чувају једна образовна, и једна културна установа - основна школа и библиотека носе име Илије Гарашанина, у знак сећања на подршку просветном и културном животу варошице.
То чини и спомен-биста која је, веровали или не, јединствена у Србији. Илија Гарашанин само у Гроцкој има споменик, који се налази у парку на улазу у Грочанску чаршију, преко пута цркве Св. Тројице у Гроцкој. Бронзана биста је рад познатог вајара Николе Коке Јанковића и негује сећање на Илију Гарашанина и стару Гроцку. Однедавно се укупној културни сећања придружила и једна улица у Гроцкој, која је понела његово име.

Овај велики човек наше историје умро је 1874. године у Гроцкој. Скромно је сахрањен у порти старе грочанске цркве, да би касније посмртни остаци били премештени на Ново гробље, у Алеју великана.

Зашто је Илија Гарашанин знаменита личност Гроцке?

Попут већине градова и варошица у Србији, и Гроцка је свој убрзани економски и друштвени развој започела тек коначним ослобoђењем од Турака. Најзначајнији и најзаслужнији појединац, водећи државник Србије XIX века, човек који је допринео развитку и напретку живота у Гроцкој, али и читавој Србији, био је Илија Гарашанин.
Породица Гарашанин, односно Савић, доселила се почетком XIX века у Гроцку из села Гараши код Аранђеловца, када је Илијином оцу, Милутину Хаџи-Савићу, кнез Милош Обреновић у име заслуга поклонио имање у Гроцкој.
Године 1837. кнез Милош Обреновић је младог Илију Гарашанина (1812-1874) узео у државну службу и поставио за цариника у селу Вишњици на Дунаву, на самој граници тадашње Гроцке. Касније истакнута личност међу Уставобранитељима, а потом министар унутрашњих послова кнеза Александра Карађорђевића, радио је на напретку и стабилности Србије. Организовао је чиновничку службу која је одржавала ред у земљи, био је одговоран за војску, полицију, саобраћај и образовање, као и за цивилно становништво. Организовао је и поштанску службу, отворио је прву пољопривредну школу у Србији, војну академију и фабрику оружја. Настојао је да се унапреди сточни фонд, и инсистирао је на изградњи важних саобраћајница кроз Србију.
У спољној политици имао је врло широке погледе и био је први југословенски државник међу Србима, сматрајући да само једна велика југословенска држава може одржати своју самосталност и избећи зависност, како од Русије тако и од Аустрије. Саставио је опсежан план за спољњу и унутрашњу политику Србије познат као „Начертаније“, у коме је описао ослобођење свих Срба и Јужних Словена од турске и аустријске власти, и њихово уједињење под окриљем српске владајуће династије. Овај план је 1918. године у потпуности остварен формирањем Југославије.За време његовога министровања, решено је градско питање, и турски гарнизони напустили су све тврђаве које су држали у Србији.

Последње године свога живота Гарашанин је провео удаљен од политике, на свом имању у Гроцкој. Илија Гарашанин и његова породица живели су од парног млина, првог таквог у Србији, који су подигли у Гроцкој, чиме су значајно поспешили трговину и развој варошице. Породица Гарашанин је у Гроцкој основала библиотеку, помагала цркву и постојећу државну школу доводећи учитеље и обезбеђујући учила. Између осталог, Илија Гарашанин је омогућио изградњу чврстих путева од Гроцке ка околним местима.

За већину људи тог времена, име Илије Гарашанина значило је поштовање реда и закона. Био је човек од принципа, непристрасан и правичан. Интересе државе и свог народа стављао је изнад свега, тако да човека таквог „кова“ какав је био Гарашанин, никакве породичне нити пријатељске везе нису могле да натерају да иде против своје свести и уверења.
Због свог укупног деловања и карактера, често је називан и српским Бизмарком...

текст и фото: Зорица Атић, дипл. историчар уметности - кустос

Кликни и закорачи:

 ФОТО албум на Фејсбук страни Центра за културу Гроцка